Kad krenemo na more, ljeto postaje prepuno tragičnih priča

Ali, neću narušavati ovo predivno vrijeme pričama o politici, jer budimo realni, tko sam ja da pričam o politici? 

Naši se definitivno ne vraćaju doma i to je super! Znate tko se još ne vraća doma? Tesla.

Ne mislim na Nikolu Teslu, već na mog novog mačića.

Sjećate li se kako smo prije par mjeseci sjedili doma, grijali se i užasavali groznog vremena ispred prozora? Mačke nismo puštali van, a psi bi izašli samo ispred kuće da obave nuždu. Svi smo bili u depri, a sad je predivno, toplo i sunčano i vrijeme je da odemo na odmor. Sad napokon i mačke i psi mogu vani… U nedogled, bez povratka.

Četvrtak navečer, minding my own business, pijuckam pivu u kvartovskom bircu, kad odjednom se stvori mali mačić ispred prozora i ušeta u kafić. Možda me je i piva drmnula, ali bez razmišljanja sam ga uzela u ruke, ostavila nepopijenu pivu na stolu i otišla s njim doma, gdje je jeo, pio i spavao na dekici. Vidjela sam da je u super stanju. Nit upale očiju, nit se bojao ljudi, bio je to nečiji mačić. Kad sam otišla veterinaru iduće jutro, on mi je rekao da im je ovo već valjda osmi mačak koji je nađen i doveden tog dana.

Znači pričamo od 8 do 10 sati ujutro. Potvrdio je ono što sam mislila, a to je da je mačić bio super zdrav i da se očito netko brinuo o njemu. Moj prvi mačak Keith s druge je strane bio ostavljen u kutiji. Imao je upaljene oči i bio je užasno mršav i raščerupan. Vidjelo se na njemu da, tko god ga je tamo ostavio, nije ga htio niti se brinuo o njemu.

Ja doma ima dijete i imam već i mačku i zeca, i isto odem na more bez da svoje životinje izbacim na cestu. Jer je to moguće. Pablo je bio u bar 10 apartmana na moru, nitko ništa nije rekao, mačak je isto bio u par i nitko nije ništa rekao. Kad nisu mogli ići, našla sam dečka koji je za 70 kuna dnevno čuvao obojicu. Ok, kužim da nemate 70 kuna za bejbisitanje ljubimaca, al imate za more? Nitko vam nije rekao da kućni ljubimci isto iziskuju financiranje? Razbole se, gladni su… Lijeni ste, ne želite si uništiti teško zarađeni godišnji pa je lakše životinju koja ovisi o vama baciti u divljinu i misliti da će se snaći. Neće se snaći, nego će ju netko poput mene skupiti sa ceste i uz sve svoje obaveze, podnijeti još jednog člana obitelji.

Nije fer. Nije fer da ljudi mogu takvi biti. Da ne mogu izdvojiti par stotina kuna za kastraciju. Da ne mogu shvatiti da recimo psi nisu nešto što izbaciš na autoputu, kao ni da kunici nisu ukrasni, kako ih nazivaju u oglasima. To su živa bića, koja eto, nevjerojatno, imaju osjećaje, al dobro, nisu ti ljudi glupi, znaju to.

Ljeto je puno tužnih i tragičnih priča. Od ljudi koji bacaju životinje u more, smeće, do onih koji truju tuđe životinje. I onda postojimo mi… Jadnici na koje se uvijek može računati da će priskočiti 'u pomoć' kada netko napiše 'Traži dom danas ili ide na cestu'.

Koliko puta ste vidjeli tako nešto na Facebooku?

Zasad je kod mene, al ga nemam di držati, ako se netko ne javi u roku od dva dana - ide na cestu. To mi je isto posebna kategorija. Isto ju ne shvaćam. U jednu ruku je kao super što su pronašli životinju i dali joj šansu da nađe nekog, a s druge strane je i ultimatum jer je se žele riješiti toliko hitno da prijete da će ju izbaciti na cestu. Normalno, odmah mi dođe da ju uzmem, iako realno zaista pretjerujem sa životinjama već sad. Još jedna živina koja će većinu vremena biti sama jer imam hrpu obaveza pa se ne stignem sa svima pomaziti. Ali imaju dom i vodu, i hranu, i brinem se za njih.

Znate li da kunići nisu prljave, smrdljive životinje?

Kunići su najčišće životinje ikad. Osim što imaju predivno glatko i gusto krzno, kakica im je okrugla, tvrda, ne smrdi i ne ostavlja tragove. Možete ih prstima pokupiti i neće vam biti ništa. Jedu sijeno i pelete. Vole jesti i borovnice, mrkve i banane. Vole se maziti, biti u društvu s ljudima. Ne koštaju puno, lako ih se održava.

Moja prijateljica ima zečicu koju dovede kod mene da se druži s Pablom. To je romansa veća od Romea i Julije. Oni se ne razdvajaju, preslatki su.

Ok, mačka je malo teža za 'održavanje', pogotovo ako je kućna. Mačje govno smrdi, treba čistiti dlake i, realno, treba nekome platiti da ti pričuva mačku kad ideš. Skoro isto kao i kad imaš dijete. Ne želim sad kao uvrijediti moderne ljude interneta, koje sve što postoji i diše vrijeđa pa usporediti mačku sa čovjekom, ali i ta mačka je imala mamu. Ta mačka je isto nečije dijete.

Jedino kome bih mogla svoju mačku dati je svojoj mami. Jer eto, ona ju bar neće izbaciti na cestu prije nego ode na more, nego ju fura sa sobom, ko normalan čovjek.

Pas je kategorija iznad… Zato što nije šupak kao mačka, priraste ti srcu pa je malo teze bacit malog i tek rođenog psića u more. Al njega treba šetati tri puta dnevno i, za razliku od mačke, ne može se popeti u kontejner da se nahrani pa kad psa ostaviš na cesti, definitivno si ga osudio na smrt.

I zaista mi nije jasno kako ljudi mogu to raditi, za mene je to jednako kao oni debili koji snimaju sebe kako muče životinje. To mi je doslovno u tom rangu. Ako već uzmu životinju kao zabavu svojoj djeci, daj bar kastrirajte te životinje da se ne kote i ne bacaju u more. I daj barem naučite djecu odgovornosti, da je životinja živa i da je treba zbrinuti do smrti, a ne da je se može riješiti u bilo kojem trenutku.

Ne želim nikome loše, ali evo… Nadam se da kad budu stari i kad dosade svojoj djeci, da ih se neće riješiti ko zadnjeg smeća…

Makar, iz onoga što vidim, to se sve više događa, zato su i uveli penale za ljude koji se ne brinu o roditeljima. Možda oni budu baš ti ljudi jer nisu mogli naučiti jednu jednostavnu lekciju. ODGOVORNOST.

Mislim da je to lekcija koja nedostaje većini, jer nitko u ovoj državi nije odgovoran ni za što. Kako za naše (ne)penzije, tako ni za životinje na cesti.

Ellu Dvornik, osim na webu, pratiti možete i na Facebooku te na Instagramu.