Mole se Hrvati da ne umiru za vrijeme godišnjih odmora

Srdačan pozdrav kako ste? Ja sam super.
Ligament koji sam istegnula polako, ali sigurno prestaje bit istegnut, sve manje šepam, a naučila sam i nekoliko novih izraza koje ću odsad koristit u nastojanju da zvučim pametnije nego što jesam.

Uvijek to radim kad čujem neki izraz koji je za mene ili nov, ili upgrade izraza koji već znam.

Na primjer, u proljeće sam naučila izraz “antiinflamator” i koristim ga kad god mogu, kao ona gospođa Vlasta iz prošle kolumne koja voli reć da banana ima kalija kad god stigne iako ju nitko nije pitao.

Prije sam govorila “popij ibuprofen, meni to uvijek pomogne”, sad govorim “popij ibuprofen, on je antiinflamator.”

Zvuči seksi.

Zvuči kul.

Zvuči kao da nešto znam a zapravo ne znam skoro ništa.

Kad sam prije desetak dana istegnula ligament, naučila sam izraz “ortostatska hipotenzija”, “fleksija” i “ekstenzija.”

Za fleksiju i ekstenziju sam i znala negdje u dubini duše, ali sad sam ih reaktivirala.

Ivana 3D Ekstenzije Trepavica Novi Zagreb Novi Profil, ne pričam o tebi. 

Ekstenzija koljena je nešto što danas opet mogu, fleksija me još malo zajebava, ali dobro je. 

Mogla sam se ozlijedit puno gore, a sreća u nesreći je i da sam se ozlijedila na moru, pa svaki dan mogu plivat i razgibavat koljeno. 

Volim taj izraz, sreća nesreći. 

Svi ga volimo. Odmah je sve bolje kad kažeš “sreća u nesreći.” 

Na primjer, neki dan me upiknula osa. 

Bila sam ispod tuša u dvorištu, prala sam more sa sebe, a ona je odlučila da je moja ruka idealno mjesto za zabijanje svog malenog, prkosnog žalca. 

Sad imam plus size dlan, vidi ga.

Boli me i ne mogu stisnut šaku jer imam osjećaj da će mi se raspuknut koža, ali ovaj moj dlan je i dalje sreća u nesreći. 

Izostavila sam jedan sitan detalj oko svog susreta s osom ispod tuša. 

U trenutku kad me upiknula, imala sam ruku u gaćama. 

Znam da će neki od vas pitat zašto imam ruku u gaćama dok stojim ispod tuša, na što mogu samo poslati iskrenu sućut vašim intimnim predjelima i ljudima koji dolaze u kontakt s njima. 

Jest da ne izgleda najljepše kad si nategneš gaće ispod tuša na otvorenom, čak ni kad si u privatnom dvorištu, ali ja ne volim ostavljat dijelove sebe u slanom pacu pa je to bila jedina opcija. 

Osa je, dakle, ušla u moje gaće u trenutku kad sam ih odškrinula, a činjenica da me odlučila upiknut u RUKU je najljepša stvar koju je ijedna osa ikad napravila za mene. 

Sreća u nesreći. 

Jesam vam čestitala Veliku Gospu? 

Nisam. 

Sretan vam dan Gospe, zaštitnice svih dobrih ljudi i Mamića. 

Pokušajte se ne razbolit danas, onda morate ić u dežurni dom zdravlja. 

Ja sam išla u jedan prije dvije godine. 

Bilo je Štefanje, dan kad posjećuješ one članove obitelji koji nisu dovoljno atraktivni za Badnjak ili Božić. Zvuči ružno, ali nije najnetočnije na svijetu. (Nismo u zadaćnici Mirta, ne moraš mi javit da najnetočnije nije izraz). 

To je kod nas doma inače dan kad se vučemo po kući, pospremamo ostatke hrane i svečano obećajemo da više NIKAD, ikad nećemo jest koliko smo jeli dan prije. 

Ovaj put sam na Štefanje išla s bratom u dom zdravlja. 

Na Božić ga je malo bolilo grlo, a već sutradan ujutro, taman kad su Štefovima ovog svijeta pristizale prve čestitke za imendan, počelo se zatvarat. 

Dogodilo se već par puta kad bi ga posjetila gospođa angina, a proces je uvijek bio isti. 

Odeš doktoru, kažeš aaaaa, dogovorite se da je rješenje antibiotik, dobiješ recept i zamijeniš ga za spasonosne tablete u ljekarni blizu kuće. 

“Tri puta po jednu”, uvijek isto diktira magistra onim tihim, šaputavim glasom koji možeš čut jedino u ljekarnama i knjižnicama. 

“I grgljajte vodu sa soli” - nije to rekla, ali mi smo guglali. 

Proces je uvijek isti, osim kad je Štefanje. 

Onda prvo guglaš koji je dežurni dom zdravlja. 

Sjeli smo u auto i krenuli. 

Vani je bilo hladno, ali srećom, brzo smo pronašli ulaz i ušli u hodnike doma koji obećava rješenje za tvoje probleme. 

Sjeli smo u čekaonicu i stavili knjižicu pored vrata na kojma piše:  

“Mole se pacijenti da ne kucaju.” 

Kužim to, ljudi unutra rade, a domovi zdravlja su puni onih koji bi “samo nešto pitali.” 

Ako je to “samo nešto” hitno, ok, ali kad je kucanje u pitanju, najčešće nije. 

Nakon desetak minuta je izašla sestra i pokupila knjižice. 

Ne znam zašto ih još zovem knjižice kad su sad samo iskaznice, ali to ti valjda ostane tetovirano u mozak. 

Bilo nas je desetak u čekaoni, brat i ja smo došli zadnji. 

Sestra je negodovala jer nas je puno. 

I to kužim, ona je samo čovjek i to potplaćeni čovjek, bilo bi čudnije da glumi sreću što nas ima dovoljno da odigramo košarkašku tekmu dok čekamo. 

Obradile su par ljudi. 

U čekaonici je bio i jedan Rom sa kćerkicom koji je htio samo nešto pitat. Prema njemu je bila odrješita i poslala ga van. 

Poslala bi van i nekog drugog, ali mislim da je s Romom bila malo hrabrija i slobodnija. 

“Točno” kako nas je učio frajer čiji smo rođendan slavili dan prije, jel tako maleni Kriste? 

Tehnički, i dalje sve po pravilima. 

Kad je napokon obradila Roma čija mala je izgleda pobrala vodene kozice, poslala ga je doma i izašla iz sobe s ključem u rukama. 

“Sad ćemo zaključat dom zdravlja da možemo pojest gablec u miru”, rekla je doktorici bez puno straha da ćemo ju brat i ja čut. 

Zaključala je vrata doma. 

Zdravlja. 

Dežurnog. 

Na blagdan. 

Kad smo brat i ja nakon petnaestak minuta izašli s receptom za antibiotik u rukama, bili smo zbunjeni. 

On jer je tad imao temperaturu preko 39, ja jer sam vidjela da netko zaključava dežurni dom zdravlja za vrijeme radnog vremena. 

Dobro da smo došli kad smo došli, jer da smo krenuli malo kasnije, dočekala bi nas vrata koja ne reagiraju ni na gurni, ni na povuci i otišli bi doma. 

Sreća u nesreći, to da smo krenuli ranije. 

Jesi ju prijavila? 

Normalno da sam ju prijavila. 

Sreća njena da živimo negdje gdje je to njeno zaključavanje goli k u usporedbi sa stvarima koje se događaju u našim institucijama za zdravlje. 

Sankcije ne postoje, odgovornost je za budale, jel vam lijepo na godišnjem gospodine Kujundžiću? 

I to je sreća u nesreći, kad malo bolje pogledaš. 

Ne nužno za nas male i obične koji hitnu zovemo preko 112, a ne preko privatnih helikoptera, ali je za nekog. 

Hrvatska sve više liči na nesreću, ali neki ipak pronađu sreću u toj nesreći. 

Sreća u nesreći je da na novinarovo ozbiljno pitanje “hoćete li dati ostavku” smiješ bacat pošalice i reć “hoćete li vi završiti faks?” Takva stvar miriše na nešto što može osmislit samo osoba s IQ-om 7, isprike broju 7 ako sam ga uvrijedila. 

Negdje drugdje bi već takva izjava bila povod za ostavku, ali sreća u nesreći je da je kod nas ostavka imaginarno biće, slično kao jednorog. 

Sreća u nesreći je da smiješ napisat da novinare treba ubijati, za što bi bilo gdje drugdje završio u pritvoru, ali živiš u zemlji u kojoj predsjednica odluči da je to samo “izražavanje nezadovoljstva.” 

Sreća u nesreći je da kod nas smiješ pokrast i rasprodat pola države i za to ne odgovaraš jer u zatvor idu samo oni koji se usude obuć majicu HDZ lopine. 

Sreća u nesreći je da imaš hitnu pomoć bez defibrilatora što je protupropisno jer ga MORAŠ imat i u vozilu T1 i T2, ali narod to ne zna guglat pa se ministar usudi reć da je sve bilo po propisima. 

Molim Otvoreni radio da iz rotacije izbaci Shaggya i pjesmu It wasn’t me jer se ministar malo zanio.   

It fucking was you. 

Sreća u nesreći je da ministar “ne prepoznaje” svoju grešku. Kak je to lijepo kad ne prepoznaješ svoju grešku, to znači da nisi kriv, kakva divna sreća u nesreći. 

Sreća u nesreći je da se najveće sranje hrvatskog zdravstva događa taman kad su godišnji i ljudi su zaneseni mirisom produženog vikenda, i ne samo to - Mandžukić odlazi iz reprezentacije, kakva sreća u nesreći da će se manje pričat o hitnoj pomoći koja ne može pomoć. 

Sreća u nesreći je da je glavno glasačko tijelo dovoljno glupo da OPET glasa za isto, isto, isto jer je dovoljno glupo i da vjeruje da je za sve krivo “nesposobno osoblje hitne.” 

Sreća u nesreći je, ako se potrudite Guglat, i to da čak i da je u hitnoj postojao defibrilator, medicinsko osoblje ga zbog PROPISA ne bi smjelo koristit, kao što ne smiju ni intubirat ni osigurat venski put bez prisutnosti doktora. Ako vam nije jasno gdje je tu sreća u nesreći - u tome da “nije kriv ministar, nego propisi.” Sreća u nesreći je da kod nas ništa nije govno, nego se pas posrao. 

Sreća u nesreći je i da nas uskoro očekuje velika promjena vremena i drastičan pad temperatura, pogledajte gdje se očekuje najveće nevrijeme! Sreća u nesreći je da vremenska prognoza dovoljno dobar razlog da zaboravimo o čemu smo pričali prije par dana. 

Sreća u nesreći je kad prebiješ ženu, ali imaš ministricu koja joj je rekla da je to tako u braku. 

Sreća u nesreći je kad u bircu u Zadru mlatiš 18-godišnjakinju, a vlasnik ti je frend pa će pojačat mjuzu da se ne čuje. 

Sreća u nesreći je da mi nemamo dovoljno doktora, ali zato Irci imaju hrvate s doktoratom koji im toče kavu po bircevima. 

“Would you like some milk?” - neka ste se vi educirali, gospodine, Hrvatska je ponosna na vas. 

Sreća u nesreći je kad izgubiš ugovor s Bookingom jer si homofobna seljačina, ali jedna učiteljica iz mjesta Nijemci u komentarima glasno viče da su pederi bolest i da ona svoje učenike uči tako - sreća u nesreći je da ćeš zahvaljujući takvoj učiteljici uvijek imat mušterije i pun apartman. 

Sreća u nesreći je da su mnogi komentatori ispod članka javili toj učiteljici da su ju prijavili školi u kojoj radi, ali ona će i dalje imat posao jer su ju prijavili taman za vrijeme godišnjih, kom se da čitat mailove za vrijeme godišnjih? Sreća u nesreći je i da nitko neće sankcionirat jednu vrlu učiteljicu “samo” zato što krši zakon o suzbijanju diskriminacije, nije ko da je rekla nešto ružno protiv Gospe ili nešto drugo zbog čega ideš u pakao. 

Sreća u nesreći je kad ubiješ nečijeg 22-godišnjeg sina sustavnim nemarom za zdravstvo, ali svejedno smiješ ostat ministar jer živiš u zemlji u kojoj su posljedice jednako imaginaran pojam kao i junikorn ostavka. 

Sreća u nesreći je to što bi se u nekoj normalnoj zemlji Kujundžić nakon ovog mogao zaposlit jedino u videoteci, ali srećom u nesreći, Hrvatska nije normalna zemlja. 

Tu su i dalje najveći problemi Bajaga, Thompson i vremenska prognoza. 

Tu i tamo neko umre, ali sreća u nesreći je da se odgovorni ne osjećaju odgovornima pa je sve ok. 

Oni su tu s biciklom, grade sreću na našoj nesreći. 

I sretni su, za njih se nikad ne zaključava dežurni dom zdravlja. 

Naša nesreća je to što živimo u bezosjećajnom rektumu Europe, a sreća u nesreći? 

Ovaj put nije po TEBE morala doć hitna. 

Al trebat će, kad tad. 

Bilo bi lijepo da nam se svima u gaće zavuče jedna osa i upikne nas dovoljno jako da nam nabubre muda. 

To je sreća u nesreći svih ovih koji nam kroje proračune - muda, kao ni defibrilatora i medicinskog osoblja, jednostavno nema. 

I dok god ih nema, uvijek bit prostora za zaključane domove zdravlja. 

Za sinkopu i “pssst ideš u drugu župu pa tamo diskretnije diraj djecu.” 

Za hodove za život s budžetom koji bi mogao opremit bolnice. 

Za smrt na cesti, ali “sve po propisu.” 

Sreća u nesreći, ovaj put nisi ti. 

A onda jednom ipak jesi. 

“Mole se pacijenti da ne kucaju.” 

To još može proć. 

“Mole se Hrvati da ne umiru za vrijeme godišnjih odmora.” 

To ne smije proć, a prolazi. 

Sreća u nesreći, kod nas sve prolazi. 

Kakvi brate defibrilatori i ekstra doktori, znaš koliko se janjetine za to može pojest? 

A to što im janjetinu u restoranu poslužuje konobar-doktor? 

Sreća u nesreći, možda zatreba ako se netko počne gušit.

Andreu Andrassy prati i na njenom Facebooku i Instagramu, a nas, BlogBuster, na Facebooku. I Instagramu. 

Fotografija: Karmen Poznić