Najnovije vijesti iz Hrvatske i Svijeta na 24sata

Napao me beogradski taksist, nemoj da napadne i tebe

None Foto: Karmen Poznić

Sretna srijeda svima osim ljudima koji su odobrili udžbenik iz HRVATSKOG jezika u kojem jedan od zadataka glasi:

“Pozovi Isusa neka dođe u posjet tvojoj obitelji. Što će vidjeti? Napiši sastavak od 150 riječi.”

Lijepo molim da se svi koji su bili uključeni u ovo kršenje Ustava i prava djece definirana UN-om kolektivno naruče na magnetsku rezonancu i CT glave jer imate tumor na zdravom razumu.

Btw, ovo nije ispad protiv Isusa.

Isus jako dobro zna da nema šta tražit u udžbeniku iz hrvatskog, kao što Alah jako dobro zna da nema šta tražit u udžbeniku iz matematike.

Jel mogu djeca u 2018. za potrebe sastavka od 150 riječi u posjet obitelji pozvat nekog neutralnog, tipa Teslu?

Ali i tu bi naši vjerojatno pronašli način za “suptilnu” indoktrinaciju.

“Pozovi Teslu da dođe u posjet tvojoj obitelji i pitaj ga jel Hrvat ili Srbin?”

Jer kod nas i struja mora imat nacionalnost.

Pozdrav iz Beograda, zaboravila sam napisat na početku jer me omeo Isus.

Došla sam jučer, avionom.

Zašto bi itko išao u Beograd avionom kad ti do njega iz Zagreba treba 3 i pol sata (sat i pol ako si Idiot u prometu #4, ovdje sam ih nabrojala sve ako se trebaš podsjetit). 

Zato što je ono istegnuće ligamenta koje imam ipak ruptura, a let traje samo 50 minuta pa je ovo bio najbezbolniji način da dođem.

Osim za novčanik - letovi Zagreb-Beograd su izrazito bolni za novčanik.

Sletili smo oko 11 sati.

U 11.10 sam dala putovnicu na pregled.

U 11.20 sam već pokupila kofer s trake.

Zapravo ga nisam pokupila JA jer bi mi se od težine koljeno vjerojatno rasulo po prostoru.

Pomogao mi je jedan striček koji je stajao u blizini.

“Hvala vam puno!” - viknula sam, a on je samo kimnuo glavom i rekao: “Prijatno.”

Volim kad Srbi kažu “prijatno”, odmah imaš osjećaj da ste prijatelji.

Prošla sam kroz vrata na kojima piše “ništa za prijaviti” i nastavila šepati prema izlazu.

Kofer mi ima 21 kilu ali srećom, ima i kotačiće pa mogu sama.

“Taksi, du ju nid taksi?” - nudili su se razni muškarci na putu prema izlazu.

“Ju nid taksi?” - dosta su nametljivi, ali čim im kažeš da ne trebaš, zaborave na tebe i puste te na miru.

“Ne treba, hvala!” - rekla sam trojici dok sam gurala kofer prema izlazu.

Zapravo ga trebam, ali SVI znaju da nikad ne ideš u taksi s tim likovima koji te vrbuju unutar aerodroma jer će te oderat (ako imaš sreće, samo financijski). Isti su i oni po kolodvorima - jednom sam vožnju od 4 minute platila 50 kuna jer sam se zajebala i sjela u “privatni” taksi.

Svakog od njih sam ljubazno ignorirala, ponosna na sebe jer sam pametna, informirana putnica koja zna stvari. Hešteg travelblogger.

Dobro je, vani sam.

Tu sad stoje pravi taksiji s pravim taksistima.

Jedan iza drugog, uredno posloženi.

Samo da došepam do prvog po redu i možemo krenut.

“Ju nid taksi?” - odmah mi uleti gospodin koji je stajao pored prvog taksija.

“Može” - kažem ja, ponosna jer sam mudro zaobišla sve one prevarante unutra.

“Kom hir” - kaže on, uzme mi kofer i ispuhne mi dim cigarete u lice.

U nekoj drugoj situaciji bi mi to možda zasmetalo, ali ovaj put nije. Iz nekog razloga sam cijeli dan bila jako smirena.

Obrnuti PMS ili nešto, nek se i to jednom dogodi.

“Ne trebamo na engleskom” - kažem ja njemu, a on krene natrag prema unutrašnjosti aerodroma.

“Odi za mnom, samo me prati” - kaže on i ja ga pratim kao mali, šepavi zombi. Dobro je, imam čovjeka koji će mi pomoć s koferom, sad se mogu opustit. (To što je stajao pored taksija, a nismo ušli u njega nego idemo negdje drugdje mi je sasvim promaknulo jer sam se previše fokusirala na šepanje).

“Šta si radila s nogom, možeš da hodaš?” - pita me dok se zajedno s mojim koferom ukrcava na pokretne stepenice koje idu prema gore.

“Mogu, bez brige” - kažem i pitam jel možemo na putu do hotela stat na benzinskoj.

Kaže da možemo.

Strog je i autoritativan, ali govori simpatične stvari, tipa kaj ti je bilo s nogom.

Ima traperice, sivu majicu i umorne oči.

I kažiprst u boji “dvije kutije dnevno.”

Zvat ću ga Stojan za potrebe priče.

Dolazimo na kat iznad onog s kojeg smo krenuli, pa skrećemo desno, prema izlazu.

“Samo polako” - kaže Stojan i nastavi: “Treba da paziš na tu nogu i lepo ju zalečiš, ne valja se s tim zajebavat.”

“Znam, znam” - potvrđujem dok šepam iza njega.

Izlazimo s aerodroma i opet smo okruženi taksijima - ovi za razliku od onih kat ispod ne čekaju nikoga, samo ostavljaju putnike i idu dalje.

Pratim Stojana, nisam se naspavala noć prije pa sam mu se prepustila - on zna di idemo, ja sam tu da šepam iza njega i ne razmišljam.

Prelazimo cestu, ostavljamo taksije iza sebe i dolazimo do malog mosta.

“Izvini, malo nam se aerodrom preuređuje pa je malo ovako neuredno.”

Most je prekriven nekim crnim, gumenim pločama preko kojih se dosta teško hoda, pogotovo kad preko njih vučeš kofer (ili nogu).

Promatram aerodrom, bila sam tu nedavno pa gledam što je drugačije.

Iza nas su taksiji, ispod nas su taksiji, a Stojan s mojim koferom hoda dalje.

Ja hodam za njim, ne razmišljam.

Razmišljam samo o krevetu na koji ću stavit nogu čim dođem jer me već lagano boli.

Prolazimo pored nekih kućica za naplatu parkinga.

Ljudi stoje u redu i čekaju.

“Otkuda si?” - pita me Stojan dok smo zaobilazili red.

“Zagreb” - kažem ja.

“Baš Zagreb?”

“Baš Zagreb.”

Hodamo i dalje. Družimo se već 5 minuta, što je dosta vremena za jedan običan ulazak u taksi, ali i dalje ne razmišljam. Čovjek mi gura kofer i to mi je sasvim dovoljno.

Napokon dolazimo na parking pun neuredno pakriranih auta.

Nema taksi stajališta, nema ni taksija, samo Stojan, moj kofer i ja.

On juri s koferom ispred mene, ja i dalje idem za njim.

Tad se na sekundu javio mozak s nekoliko servisnih informacija:

* Prošli ste dva taksi stajališta i još niste u taksiju.

* Hodate već pet minuta.

* Na parkingu si, sama sa Stojanom.

* Na ovom parkingu ne postoji niti jedan taksi.

Nagradno pitanje za gospođu Andreu: Kad ste shvatili da nešto nije u redu i zašto ne iste skunde kad ste OTIŠLI s prvog taksi stajališta?!

Gledam oko sebe, nema nikog.

Samo auti, Stojan i ja.

Napokon dolazimo do njegovih “kola.”

Nema taksi oznake.

Ovo sve manje izgleda kao “trasnfer do hotela”, a sve više kao radnja iz “Bičuj me, Stojane.”

“Vi ste pravi taksi?” - pitam ja vrlo umiljatim glasom koji je uvijek pametno koristit kad možda pričaš sa serijskim ubojicom, a možda samo s taksistom koji sasvim slučajno nema oznaku na autu i sasvim slučajno kreće s dislociranog parkinga.

“Jesam seko, nemoj ništa da brineš” - kaže mi i uperi prstom u gepek u kojem je tabla taksija.

Laknulo mi je u tom trenutku (jer ako je išta u ovom životu povod za bezuvjetno povjerenje, to je taksi tabla u gepeku).

“Ma dobro, samo pitam jer…” - krenem ja s opravdavanjem jer sam posumnjala u njegovu legitimnost, a on brzo podigne moj kofer i stavi ga u gepek.

NAPISAT ĆU PRTLJAŽNIK KAD ISUS NE BUDE U UDŽBENIKU IZ HRVATSKOG, GOSPOĐO VLASTA!

“Važno mi je da ste pravi taksi jer ću trebati račun” - dodam, jer znam da te taksisti koje tražiš račun unaprijed imaju manju potrebu vozit puno dužim putem.

I dalje si govorim da je Stojan vjerojatno dobar čovjek koji se trudi zaradit za kruh… i sasvim slučajno vozi taksi bez table… i kreće s parkinga umjesto sa stajališta… sigurno je dobar jer ne samo da me pitao kaj mi je s nogom, nego mi je i dao stručni savjet da ju moram zaliječit.

Jasno mi je da sam izrazito glupa kad skupim sve svoje misli na jedno mjesto, ali tad sam i dalje mislila da je lik sigurno sasvim ok - gura mi kofer, to rade samo džentlmeni.

Ne bi me valjda usred bijela dana oteo na aerodromu i raskomadao u nekoj šumi, to se radi po noći.

Ali svejedno sam odlučila uslikat tablicu, za svaki slučaj.

(Jer svi znamo da potencijalni serijski ubojice jako dobro reagiraju kad im uslikaš auto).

Stojan zatvori gepek i okrene se prema meni, taman dovoljno rano da vidi da slikam.

I dalje nije stavio tablu, znači plan je da idemo bez nje.

“Što si sad to uradila?” - pita on strogo, misleći pritom ZAŠTO, a ne što.

“Ma samo sam uslikala registraciju da pošaljem mojima da znaju s kim idem” - kažem ja s najvećim osmijehom koji imam i trudim se bit ekstra simpatična jer ono, sama sam na parkingu sa Stojanom koji ima moj kofer, to su situacije u kojima moraš bit sladak.

Plus, i dalje se nadam da je Stojan zapravo ok lik s kojim ću sjest u taksi nakon što se oboje malo nasmijemo mojoj paranoičnosti. Ja ću se našalit da sam gledala film Taken pa da nikad ne znaš, on će se nasmijat i reć da mu je to super film i onda ćemo zajedno krenut prema mom hotelu.

Jel tako, Stojane?

Normalno da ne.

“Šta se bre tako ponašaš?” - unio mi se u facu čim je zatvorio gepek.

“Jesi glupa, koji ti je kurac?” - yup, Stojan je luđak, čestitke meni i mojem istančanom radaru za “krive taksiste.”

“Pa u čemu je problem, samo sam vas pitala jeste li pravi taksi kad nemate tablu” - i dalje sam netipično umiljata jer KAKO drugačije da se razgovaram s idiotom koji me može podignut, ubacit u taj isti auto i prodat u oglasniku u kategoriji oštećene Hrvatice.

“RAČUN će da trebaš, je li? Šta se bre preseravaš?” - jer svi znamo da je račun ultimativni način preseravanja. Spavaš li mirno, Gucci remenu?

“RAČUN?” - viče na mene, ali potiho.

To je najgori oblik vikanja.

Sirovine se deru - psihopati “viču” tako da ih jedva čuješ, što je puno sablasnije od običnog deranja.

“Slušaj me sad dobro”, krene prema meni svojim nikotinskim prstom: ”Tako možeš da se ponašaš kod sebe u Zagrebu, jesi čula?”

“Ovde nećeš tako da se ponašaš. RAČUN ovde nećeš da tražiš, jesi čula, takve stvari radi u Hrvatskoj!”

Gledam u njega, nekim čudom i dalje vrlo smireno.

Gleda on u mene. Gleda u moj kofer koji leži u njegovom gepeku, u društvu taksi table koju ne koristi jer kakvo legalno poslovanje, kakve pičke materine.

Na trenutak mi kroz glavu prolazi misao: “Kaj ak mi odluči ne dat kofer?”

Mislim da na trenutak ista misao kroz glavu prolazi i njemu.

Srećom, trenutak je brzo prošao.

“Znaš šta si ti?” - pita on mene i krene otvarat gepek (iz kojeg će možda izvadit kofer, a možda će samo još ubacit i mene).

“Ti si jedna obična džukela!” - grune koferom o pod.

“Jesi čula?” - pita i opet mi se unese u lice.

“Ti si jedna najobičnija džukela, jebo ti Bog mater!”

(Jel to znači da je i Bog pas, zanima me za potrebe udžbenika?)

Uzela sam kofer i počela ga gurati natrag prema aerodromu. Sama, jasno, Stojan je sa mnom završio odnos jer sam džukela koja se usudila NE sjest u njegov ilegalni taksi.

“Džukelo jedna!” - tiho je vikao, a ja sam mu samo dobacila da i dalje imam njegovu registraciju.

Još jedan dokaz u prilog teoriji da sam GLUPAČA, jer samo glupači može past na pamet frajeru koji joj viče da je džukela još dat ideju da bi joj baš mogao i razbit mobitel.

“Puši kurac!” - rekao mi je za kraj, u maniri pravog gradonačelnika, a onda je svatko otišao svojim putem.

Ja natrag preko mosta obloženog gumom, on natrag prema svojoj poziciji na kojoj traži nove džukele koje će vozit s parkinga.

Na ulazu u aerodrom su stajala dva policajca.

Tražila sam ih pomoć - ne da bičuju Stojana, njega je život izbičevao dovoljno, a i zna u kojem sam hotelu jer sam mu to rekla na samom početku - samo sam tražila da mi daju točne informacije o tome gdje stoje normalni taksisti koji nisu potencijalni trgovci organima.

I rekla im par toplih riječi o Stojanu, čisto da me upute kako da izbjegnem novog, istog takvog debila.

“Nemojte nikad da idete s ovima koji vas zovu u taksi!” - kaže mi policajac.

“Oni vas odvezu i naplate vam vožnju 50, 100 eura, a vožnja vam je fiksno hiljadu osamsto dinara.”

Hiljadu osamsto dinara je 112 kuna.

“Morate da idete na taksi info, tamo dobijete vaučer i onda s tim vaučerom ulazite u pravi taksi, pa vam tamo daju račun”, nastavi.

“Sačekajte, odvest ću vas.”

Uzeo mi je kofer, pa smo se liftom spustili do razine na kojoj me 15 minuta ranije upecao Stojan.

Otpratio me do pulta na kojem sam uzela vaučer.

Stojan je stajao par metara dalje, ovaj put ne s umornim, nego nadrkanim očima.

Nisam ga pokazala policajcu jer realno, vjerojatno se ne bi dogodilo ništa, a sebi mogu napravit sranje jer Stojan zna gdje živim.

Sumnjam da je “tiho mi je vikao da sam džukela na parkingu” ikakav prekršaj, nismo u Švedskoj.

“Srbi su agresivni kreteni” - jedva će dočekat neki, ali u ovom konkretnom slučaju neće bit u pravu.

Stojan je agresivni kreten, ali dok smo neobavezno ćaskali na putu do njegovog ilegalnog taksija, pohvalio mi se da je i on zapravo iz Hrvatske.

Ali to je u ovoj priči sasvim sporedno.

Ono što je važno je da sam ja, unatoč činjenici da jako pazim na to kome sjedam u taksi, zbog strke i vlastite nepažnje skoro sjela u auto s luđakom.

Zbunio me, upecao me, iskoristio je moju žurbu i cijelo vrijeme vješto podmazivao situaciju “ugodnim” razgovorom.

Zvuči glupo, ali kad s nekim ćaskaš o koljenu, radovima na aerodromu i gradu iz kojeg dolaziš, ponekad ti može promaknut činjenica da radiš nešto za što u filmovima uvijek znaš da se NE radi.

Mogao me oderat.

Mogao me i oderat.

Imala sam sreće pa sam samo ispala najobičnija džukela.

Uglavnom, pazite kad putujete - ovakvih Stojana ima posvuda, na aerodromima, kolodvorima i ulicama diljem svijeta, i samo čekaju da samo jednom budete smušeni i dekoncentrirani.

Znam da znate sve ovo, znam i ja, ali Stojani ovog svijeta točno znaju kako iskoristit svaki milimetar nečije žurbe, umora i nepažnje.

Čak i kad misliš da si vrlo pažljiv.

Ja sam pažjiva, a svejedno me upecao hrvatski Srbin s nikotinskim kažiprstom.

Nemojte da ikad upeca i vas.

(I ja sam mislila da nema šanse da mi se dogodi ali je stručno govno od čovjeka).

Pusa od najobičnije džukele.


Andreu Andrassy prati i na njenom Facebooku i Instagramu, a nas, BlogBuster, na FacebookuI Instagramu

Fotografija: Karmen Poznić 

Komentari (145)
  • Prvo, ako su taksiji parkirani u nizu valjda ideš do prvog auta koji je na redu, a ne do čovjeka koji stoji sa strane. Drugo, valjda si nakon prvih sto metara skužila da radi na crnjaka, a ti ga pitaš za račun da ne ide duljom rutom...ono zašto? Treće, čemu ono sa Isusom, krenula pisati jedno, pa završila na drugom? Četvrto, tip je idiot. Nema veze jel Hrvat ili Srbin, takvih ima svagdje.

    12. 9. 2018,   15:01
  • Tko čita ovu jadnicu

    12. 9. 2018,   14:44
  • Ajde jedino kaj postujem kod tebe kaj si dopustila da ti se clanci komentiraju. Znaci nisi komplekasica kao tvoje kolegice kaj isto pisu ove gluposti

    12. 9. 2018,   17:17