Što biste vi napravili da vam restoran odbije poslužit nešto?

Nije mi jasno.

Par stvari ovih dana ulazi u tu kategoriju.

Kako je moguće da javni wc obnavljamo za 10000 eura po kvadratu. Možda će unutra bit fontane, ne znam.

Kako je moguće da je ljudima toliko zabavno ruganje psihički oboljelim osobama koje rade u domu zdravlja.

I da ne shvaćaju da se zapravo rugaju sebi jer je Kujundžić i dalje na istom radnom mjestu.

Nije mi jasno kako je moguće da kupim 20 gumica za kosu i da ih je tjedan dana kasnije samo 9, a ne jedem ih.

Nije mi jasno kako netko stavi cimet u kebab.

To sam pojela prije dvije godine nakon izlaska na Fuerteventuri.

Moj prijatelj Žarko i ja smo oko 3 ujutro šetali prema kući u kojoj spavamo i usput tražili nešto za jest.

Radio je samo jedan mali lokal pod nazivom Kebab Tombola - jedna polovica je šank na kojem se poslužuje kebab, druga polovica je casino.

Striček za pultom nas je pitao što želimo od umaka i priloga; Žarko i ja smo odabrali stvari koje najviše volimo, a on nam je na kraju po svemu polio malo narančinog soka i sve još začinio cimetom.

Ja sam dan danas potresena okusom kebaba s cimetom i narančom, Žarko je dan danas opčinjen kombinacijom.

Meni nije jasno kako je njemu to fino, ali srećom, to je jedan “nije mi jasno” koji smije ostat nejasan.

O ukusima se ne raspravlja, čak ni kad pravila i logika nalažu da naranča i kebab nisu normalna situacija.

Opet sam na Fuerteventuri, Žarko je isto tu.

Dobro da je, pojest će jagode koje sam kupila i koje neću jest jer mi nisu fine.

Nisu mi fine jer su slatke, a ja ne volim slatke jagode.

Volim samo kisele, što Žarku nije jasno, ali nema veze - ne mora mu bit jasno.

Žarko voli dobro pečen biftek, što meni nije jasno jer volim da je krvav, ali ne pada mi na pamet držat predavanja pod nazivom “kako se točno jede steak.”

Iako da, točno se jede slabo pečen, ali kad Žarko i ja jedemo steak, meni je sasvim dovoljno da je meni moj pečen onako kako ja želim, a da je njemu njegov pečen onako kako on želi.

(Krivo, krivo, pečen je krivo, steak se jede medium u “najgorem” slučaju).

Neki dan sam pročitala članak o restoranu koji se obrušio na gosta nakon što im je taj isti gost ostavio loš review na internetu.

Čovjek je naručio riblje jelo i uz njega tražio parmezan.

(Nikad, to se ne radi, svetogrđe!)

Nikad mi nije palo na pamet naručit parmezan uz nešto riblje jer mi ne paše, ali tek prije par godina sam od jednog profesionalnog kuhara čula da je to u kulinarstvu u kategoriji “hell no!”

Uglavnom, čovjek je htio parmezan, a konobar mu je odbio uslišit želju.

“Ne možete stavljat parmezan na riblje jelo” - i nije mu ga htio dat, koliko god je ovaj inzistirao.

Cijela priča je završila lošim reviewom restorana, a onda se u priču upleo vlasnik koji je poprilično agresivno i bezobrazno rekao gostu da je to što je tražio na razini svetogrđa i da, ako želi stavljati parmezan na riblja jela, slobodno sreću potraži u drugim, nekvalitetnim restoranima koji ne drže do sebe.

E sad…

Nije mi jasno na čijoj strani da budem.

Inače većinom znam, ali ovaj put nisam sigurna.

S jedne strane, on je gost.

Kažu da je gost uvijek u pravu, s čim se baš i ne slažem u potpunosti - gostu češće treba popustit nego ulazit u borbu s vjetrenjačama, čak i kad je u krivu, ali opet, gost je ponekad kretenčina.

I kretenčini ponekad treba popustit, ali ponekad i ne treba, ovisi o situaciji.

S druge strane, kulinarstvo je umjetnost koja “nema pravila”, ali neka pravila ipak postoje.

Pravilo je da se steak ne uništava opcijom well done, pravilo je da nećeš raskuhat tjesteninu i rižu, pravilo je da ne lomiš špagete dok ih kuhaš.

Ali što kad te netko kao gost to ipak zamoli?

Meni se srce malo slomi svaki put kad Žarko kaže “well done”, ali da mu konobar kaže “ne dam ti”, vjerojatno bi bila na Žarkovoj strani jer želim da Žarko, koji plaća svoj steak, pojede taj steak onako kako voli.

Ali opet, da mu konobar odbije želju jer kuhar to ne želi napravit, imala bi razumijevanja i za to - to je njegova industrija, neke stvari su mu svete, jebi ga.

Ne mogu se odlučit tko je u pravu u priči s parmezanom.

Šta vi mislite?

Ovo nije retoričko pitanje, stvarno me zanima.

Ima li gost pravo inzistirati na vlastitim preferencijama čak i kad se kose s načelima restorana i do koje mjere restoran smije inzistirati na tim načelima?

Tipa, da ja u restoranu tražim ananas na pizzi (čega nisam fan, ali nemam problem s ljudima koji to vole), na taj ananas još poželim stavit inćune i sve zalit s malo šlaga… jel ok da mi uslužna djelatnost kao gostu odbije dat ono što želim?

I opet ni sama ne znam odgovor jer mogu shvatit i jednu i drugu stranu.

Restoran zbog svog ugleda možda neće htjet ispunit moju bizarnu želju, ali gdje je u ovom slučaju granica između prebizarnog, nedopustivog i dopustivog?

Je li ovaj slučaj s parmezanom napad na slobodu gosta da uživa u svojim (možda nelogičnim) preferencijama, ili napad na integritet restorana koji drži određeni standard?

Nemam odgovor i znam da neće postojat konsenzus oko ovoga, ali zanima me što biste vi napravili u slučaju riba i parmezan?

Ne mora bit parmezan i riblje jelo, vjerujem da je to mnogima ionako krivi spoj, ali da je riječ o nekoj vašoj (nelogičnoj, kulinarski granično prihvatljivoj ili neprihvatljivoj) preferenciji - na čijoj biste strani bili?

Biste li imali osjećaj da su vam narušena prava ili biste imali razumijevanja za politiku restorana?

Ili da ste u poziciji šefa kuhinje koji mora isporučit nešto što nema smisla - bilo njemu osobno, bilo na razini kulinarske industrije?

Tko je po vama ovdje u pravu, čija su prava narušena?

Jesu li nelogične ili barem pomaknute preferencije nešto što gost treba ostavit doma, za vlastitu kuhinju, ili ima pravo na njih kao korisnik uslužne djelatnosti koju plaća?

I gdje je po vama granica?

Meni nije jasno gdje bi ju trebalo povuć - zanima me gdje biste vi.

Fotografija: Karmen Poznić

Andreu Andrassy prati i na njenom Facebooku i Instagramu, a nas, BlogBuster, na Facebooku. I Instagramu.